Služimo svima kao samome sebi

 Počelo je konačno toplije vreme, baš onako kako volim da nije hladno, da prija. Mada je i vreme nešto promenljivo, kao da neće da se odluči. Kad si mlađi to ti ne smeta. Kad je sunce igraš se napolju, kad je kiša i hladno igraš se unutra ili gledaš crtane filmove na kaseti koje je tata iznajmljivao iz videoteke. Uvek bi uzimao romantične filmove za mamu i crtane za nas decu.

Nije bilo kao sada, dosta sadržaja i izbora. Ponekad zavidim današnjoj deci. Ja bih iznova i iznova ponavljao isti crtani film. Jedino što se tada moralo sačekati da video-plejer ili video-rekorder premota traku. Možda mi to danas pomaže da, kada nešto ne razumem, neki video na internetu pogledam više puta dok ne shvatim.

Ako je lepo vreme i raspust, to se zna – drugari i fudbal. Mada nisam nikada bio dovoljno dobar ni u čemu, to mi nije smetalo da se igram sa drugima. Janjine-Dranjine, Trule kobile, Ledeni čika, Vatrene lopte. Što smo se više igrali, to smo više energije imali. Ceo dan se igraš i sutra ponovo.

Ali dođe momenat kada moraš da naučiš da provodiš vreme sa sobom i da preslušavaš svoj život i svoje misli.

To je za mene bio jači momenat nego kada sam se pre pet godina probudio kao sasvim drugi čovek sa iskrenim pogledom na svet i na to kako stvari zaista funkcionišu.

Za mene je još vrednija stvar bila kada sam prvi put sam otišao na more u Leptokariju. Nisam mogao ni da pretpostavim koliko će mi značiti u životu. Jedna od najboljih investicija koje sam napravio.

U narednim danima išao sam svuda. Ranac sa vodom i sendvičem, telefon i internet uglavnom zbog navigacije. Već posle nekoliko dana shvatio sam koliko mi dugo hodanje pomaže da saberem misli, preslušam svoje ideje i bolje razumem sebe.

U meni je tada postojala jaka želja da promenim sebe. Želeo sam da menjam stvari, ali nisam znao kako.

I tada mi je pala na pamet ideja da odem prema Olimpu.

Četvrtog dana, oko devet sati ujutru, krenuo sam. Primetio sam kao i svakog jutra da meštani ustaju pre turista. Čiste ispred svojih kuća, peru trotoare i završavaju svoje obaveze dok većina ljudi još spava.

Stavio sam slušalice u uši i krenuo.

Kilometar po kilometar.

Sunce je sijalo.

Ali sam išao napred.

Nisam to radio zato što je bilo lako. Radio sam to zato što sam osećao da moram nešto da uradim. Morao sam da pokušam da postanem bolja verzija sebe.

Sećam se jednog gospodina koji je prolazio automobilom. Video me je kako trčim u šorcu, bez majice, sa rancem na leđima. Spustio je prozor i viknuo:

"Bravo!"

Mahnuo sam mu i zahvalio se.

Tog dana nisam osvojio Olimp. Falilo mi je možda još pola sata hoda do tačke koja je bila označena na mapi, ali morao sam da pazim da me ne uhvati mrak na povratku.

Vratio sam se posle 21 čas.

Nisam rešio sve probleme svog života.

Ali sam dobio nešto mnogo važnije.

Dokaz da mogu da nastavim i kada je teško.

Danas, kada se setim tog putovanja, ne pamtim koliko sam kilometara prešao. Ne pamtim ni koliko sam bio umoran.

Pamtim osećaj.

Osećaj da sam uradio nešto što sam želeo.

Možda vaš Olimp neće biti planina.

Možda će to biti knjiga koju dugo odlažete da pročitate.

Možda razgovor koji dugo izbegavate.

Možda vežba koju želite da naučite.

Možda promena koju dugo priželjkujete.

Važno je samo da krenete.

Kao što smo kao deca uvek nalazili način da se igramo bez obzira na vreme, verujem da i danas uvek postoji način da napravimo makar jedan korak napred.

Nećemo uvek imati sve odgovore.

Nećemo uvek znati da li idemo pravim putem.

Ali ako nastavimo da se krećemo, da pokušavamo i da ne odustajemo, postoji velika šansa da ćemo jednog dana stići mnogo dalje nego što smo mislili da možemo.

Služimo svima kao samome sebi.