GOST U DRUGOM GRADU
Nisam odavde. U šetnji sam među ljudima koji se poznaju čitav život, a ja – prolaznik, tišina, kamera i korak. Ne pripadam njihovim navikama, ali pripadam ovom danu. Nekad je dovoljan samo dolazak — ne zbog pejzaža niti zbog razglednice, već zbog trenutka u kojem čovek shvati da i tamo gde je „tuđ“, može da pronađe svoj mir. Nakon prvih koraka, postalo mi je jasno da ne moram ništa da tražim. Da nije cilj da ispunim plan, već da pustim da dan pronađe mene. U mestu gde se poznaju imena, lica, koraci i navike, ja sam samo hodao — bez žurbe, bez uloga, bez očekivanja da me iko prihvati. Primetio sam da se svako mesto ponaša kao osoba — sa svojim tempom, životom, navikama i tišinama koje ne treba dirati. Moja uloga je jednostavna: da budem dobar gost. Ne da menjam ritam, ne da pravim buku, ne da ostavljam trag glasom, nego prisustvom. Ne putujem sa mnogo stvari i ne ulazim u mesta sa stavom da mi pripadaju. Dolazim tiho, onoliko koliko je potrebno da razumem prostor, a dovoljno sam s...