Nisam uspeo

Nisam uspeo.

Krenuo sam sa idejom i željom da uradim nešto što mi je bilo važno. Ali nije ispalo kako sam planirao.

U takvim trenucima lako je pomisliti da je to kraj. Ali shvatio sam nešto važno.

Kraj nije kada nešto ne uspe. Kraj je samo ako ja odustanem.

Svako mesto u koje odlazim da snimam za mene je uvek prvi susret. Koliko god da se pripremam – gledam mapu, istoriju, lokacije – uvek je potrebno vreme da se mesto oseti. Nekada provedem i više od pet sati pešačeći kako bih snimio video od petnaest minuta koji je prijatan za gledanje.

Iz svakog mesta naučim po neku novu veštinu. Naučio sam da se držim staza koje su označene na mapi, da uvek imam nekoliko glavnih ulica koje me mogu vratiti ako zalutam, da pazim na vreme i da prema ljudima budem prijatan i dobronameran.

Jer za mene ne postoje velika i mala mesta. To je samo razlika na mapi. Mesta čine ljudi koji u njima žive, i za njih je to njihov svet.

Svako mesto ima nešto posebno. Uvek tražim ono što se ne vidi iz prvog ugla, nego iz drugog. Snimam kao da ja tamo živim, kao da neko snima za mene.

Ovoga puta nisam uspeo. 

Vremena je bilo malo i vratio sam se kući sa svega nekoliko kadrova. Prvi put do sada pomislio sam da odustanem.

Ali tada sam sebi rekao:

Ništa nije nepopravljivo.

Počinju da se javljaju ljudi koji veruju u ono što radim, koji veruju u moje namere – dobre i plemenite. I zato znam da sve što radim mora biti bolje, jače i lepše od mene samog.

Svi drugi su za mene glavni junaci. Ja sam samo sporedni lik u njihovom filmu, koji se trudi i trudiće se da pomogne da iznesu ono najbolje iz sebe.

Mnogo mi znači sve što radim. I zato znam da ću se vratiti i završiti ono što sam započeo.

Jer nije važno koliko puta nešto ne uspe. Važno je da ne odustaneš.

Dragi čitaoče,

Nemoj odustajati. Nisi mali i nisi nevažan. Ti si jedinstven.

Ono što ti možeš da uradiš, niko drugi ne može na isti način. Tvoja snaga leži u dobrim i korisnim namerama. Što više radiš na tome, više ćeš rasti u svemu što radiš.

Budi jak, čak i kada se osećaš slabim. Svi osećamo strah od nepoznatog. Razlika je u tome što hrabri ljudi nastave.

Ja verujem u tebe.                                                                                   

                                                                                                                   – Josif

                                                                                                                    

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

GOST U DRUGOM GRADU

Слика
  Nisam odavde. U šetnji sam među ljudima koji se poznaju čitav život, a ja – prolaznik, tišina, kamera i korak. Ne pripadam njihovim navikama, ali pripadam ovom danu. Nekad je dovoljan samo dolazak — ne zbog pejzaža niti zbog razglednice, već zbog trenutka u kojem čovek shvati da i tamo gde je „tuđ“, može da pronađe svoj mir. Nakon prvih koraka, postalo mi je jasno da ne moram ništa da tražim. Da nije cilj da ispunim plan, već da pustim da dan pronađe mene. U mestu gde se poznaju imena, lica, koraci i navike, ja sam samo hodao — bez žurbe, bez uloga, bez očekivanja da me iko prihvati. Primetio sam da se svako mesto ponaša kao osoba — sa svojim tempom, životom, navikama i tišinama koje ne treba dirati. Moja uloga je jednostavna: da budem dobar gost. Ne da menjam ritam, ne da pravim buku, ne da ostavljam trag glasom, nego prisustvom. Ne putujem sa mnogo stvari i ne ulazim u mesta sa stavom da mi pripadaju. Dolazim tiho, onoliko koliko je potrebno da razumem prostor, a dovoljno sam s...
Прикажи све

Slušanje — dar koji sve menja

Слика
Ovo je lična priča o lekcijama koje sam naučio zahvaljujući svojim Bakama i Dekama — i o daru slušanja koji nam svima može promeniti život. Ponekad u životu shvatimo da su najveće životne lekcije dolazile od ljudi koje nismo uvek gledali kao učitelje. Za mene, to su oduvek bile moje Bake i Deke — i sa mamine i sa tatine strane. Kroz njih sam imao dva različita sveta: mir sela i ritam grada. Ta dva sveta su me naučila da gledam život iz drugačije, šire perspektive. Ne kao neko ko je „drugačiji“, već kao neko ko je imao privilegiju da vidi ono što mnogi ljudi često propuste. Bake i Deke nas ne gledaju samo kao unuke. Oni u nama vide nešto više — potencijal, dobro srce, budućnost. Oni nas vide onako kako možda ni naši roditelji ponekad ne stignu, jer su uvek u trci da nam obezbede sve što nam treba. I zato ovaj blog želim da posvetim njima. Za sve lekcije koje su mi ostavili — u svakom razgovoru, u svakoj priči i u svakom trenutku u kojem sam naučio da ih zaista slušam. Moji roditelji su...
Прикажи све