Slušanje — dar koji sve menja

Ovo je lična priča o lekcijama koje sam naučio zahvaljujući svojim Bakama i Dekama — i o daru slušanja koji nam svima može promeniti život.

Ponekad u životu shvatimo da su najveće životne lekcije dolazile od ljudi koje nismo uvek gledali kao učitelje.

Za mene, to su oduvek bile moje Bake i Deke — i sa mamine i sa tatine strane.

Kroz njih sam imao dva različita sveta: mir sela i ritam grada. Ta dva sveta su me naučila da gledam život iz drugačije, šire perspektive. Ne kao neko ko je „drugačiji“, već kao neko ko je imao privilegiju da vidi ono što mnogi ljudi često propuste.

Bake i Deke nas ne gledaju samo kao unuke.

Oni u nama vide nešto više — potencijal, dobro srce, budućnost. Oni nas vide onako kako možda ni naši roditelji

ponekad ne stignu, jer su uvek u trci da nam obezbede sve što nam treba. I zato ovaj blog želim da posvetim

njima.

Za sve lekcije koje su mi ostavili — u svakom razgovoru, u svakoj priči i u svakom trenutku u kojem sam naučio

da ih zaista slušam.

Moji roditelji su radili, a ja sam veliki deo vremena provodio sa ljudima koji su imali životnu mudrost u malom prstu.

To vreme je za mene bilo vrednije od bilo koje igre.

Njihove godine su bile razlog da se prema njima ne suprotstavljam, već da ćutim i učim.

Iz dečije perspektive, oni su bili kao riznica znanja — a sada, kada sam odrastao, vidim da su bili jednaki bilo

kojoj „ozbiljnoj svetskoj kompaniji“ koja poseduje ogromno iskustvo i rezultat iza sebe.

Samo što su oni bili moji — i voleli su me.

Kod njih sam učio sve:

vinograd, bašta, živina, stoka, parkovi, pijace, kuvanje, razgovori u pauzama, odmor pod orahom…

Jedan mali svet koji te oblikuje, a da toga nisi svestan.

Njihov „sistem“ je bio jednostavan:

Ako želiš da učiš — budi koristan.

Ako želiš da znaš — prvo nauči da slušaš.

Nisu oni držali predavanja.

Znanje je dolazilo samo kada ga zaslužiš… u najobičnijim pričama koje na prvi pogled deluju dosadne.

A u tim „običnim“ pričama bilo je sve:

kako živeti, kako raditi, kako voleti, kako ostati čovek.

Danas, u svetu brzine i prekida pažnje, teško nam je da slušamo.

A često baš taj čovek ispred nas — bilo baka, deka, roditelj, prijatelj, kolega — nosi rešenje za nešto što nam treba.

Kada odrastemo, prestanemo da razmišljamo o tome da će doći dan kada ih više neće biti.

Počnemo da slušamo polovično, odsutno… a pažnja nam je negde daleko.

A zapravo — to vreme koje imamo sa njima je ograničeno.

I mora da se iskoristi.

Možda ti, čitaoče, nisi imao priliku da imaš i baku i deku kao ja.

Ali veruj mi — možda te je to samo naučilo da vidiš dalje, jače, dublje.

Jer u svačijem životu postoji neko od koga možemo da učimo.

Neko ko zna više.

Neko ko ti životno iskustvo predaje polako, tiho…

ako ga umeš slušati.

Veliko hvala svim Bakama i Dekama.

I veliko hvala svakome ko nekoga nečemu uči.

Hvala od srca.