Pokret i Promena - Ostvari sebe na bolje.

  O kako je lepo kada dođe toplije vreme. Čini mi se kao da ljudi nekako živnu i pokrenu se, kao da u sebi kažu: dosta je bilo hladnoće. Kao dečak, obožavao sam da idem sa Tatom svuda, naročito kada su bili ovakvi dani. Tata bi odjednom bio na sto strana, kao da se takmičio sam sa sobom koliko toga može da uradi. Moje tada male noge nisu mogle mnogo da izdrže, ali je on uvek znao da proceni kada je dosta i kaže: „Ajde, odmori malo.“ Imali smo svoje domaćinstvo. Deda se pitao za sve, jer je neko morao da primi na sebe najveću odgovornost, a takav čovek se tada najviše i poštovao. Ali kao dečak, nešto mi nikada nije bilo jasno. Kako to da toliko učeni ljudi — doktori, inženjeri, ljudi iz grada — toliko poštuju mog Dedu, čoveka koji je ceo život radio zemlju? Jednog dana sam pitao Tatu. Tata mi je tada objasnio nešto što kao dete nisam mogao odmah da razumem. Rekao mi je da moj Deda nije bio čovek kojeg ljudi poštuju zato što je imao mnogo, već zato što je mnogo davao. Još mnogo pre n...

ДОБРОДОШАО. Прође и Први мај. Надам се да си га провео са драгим људима, уз добар осећај, смех или макар мало одмора. Некад је и само застати довољно да човек напуни батерије. Данас често гледамо филмове и садржај из других земаља. Велика имена, велике продукције, дисциплине које на први поглед делују савршено организовано и уређено. Али данас желим да ти кажем зашто мислим да вредиш више него што можда мислиш. И зашто сам уверен да поштен човек, без обзира да ли долази из села или града, и даље има огромну вредност. Лепо и топло време, баш као сада. Моје детињство на селу. Субота јутро. Нема школе. Сунце се тек појављује, а ми мангупи већ на бајсевима кроз улице. Све капије отворене. Врата откључана. Сви се знамо. Знамо се и са људима из суседних села. Иако смо били деца, са собом смо увек носили две најважније ствари — јако срце и поштен образ . Ако би ме неко питао чији сам, било је довољно да кажем да сам Ђукин унук. Ђука, односно Ђура. А у граду је било довољно да поменем Ивана. Н...

                                          Ova 2026. je uveliko počela i ja sam je jedva dočekao. Ne zato što je nešto posebno – sunce isto sija, trava je i dalje zelena, a ni ja nisam nešto porastao. I dalje imam svojih 173 cm i prilično sam zadovoljan. Bio bih jednako srećan i da sam visine svojih roditelja – oni su nešto niži od mene, ali im to ne umanjuje njihovu gigantsku veličinu. Ali postoji nešto zbog čega sam jedva čekao početak ove godine. Prošlo je pet godina od tada. Sećam se kao juče. Sedim na krevetu, gledam oko sebe… oči još muljave kao kad mokrom krpom brišeš staklo pa ostane zamazano. Kuvam kafu. Uzimam telefon. Skrolujem. I samo jedna misao: “Nešto nije to.” Ne mogu da objasnim. Nikad pre nisam imao taj osećaj. Počeo sam da tražim nešto… nešto što bi me ispunilo. I tada sam shvatio: Radio sam stvari jer sam mislio da moram. Ne zato što sam želeo. I svaki put kad nešt...