Зато знам зашто си вредан

ДОБРОДОШАО.

Прође и Први мај. Надам се да си га провео са драгим људима, уз добар осећај, смех или макар мало одмора. Некад је и само застати довољно да човек напуни батерије.

Данас често гледамо филмове и садржај из других земаља. Велика имена, велике продукције, дисциплине које на први поглед делују савршено организовано и уређено.

Али данас желим да ти кажем зашто мислим да вредиш више него што можда мислиш. И зашто сам уверен да поштен човек, без обзира да ли долази из села или града, и даље има огромну вредност.

Лепо и топло време, баш као сада. Моје детињство на селу. Субота јутро. Нема школе. Сунце се тек појављује, а ми мангупи већ на бајсевима кроз улице.

Све капије отворене. Врата откључана. Сви се знамо. Знамо се и са људима из суседних села.

Иако смо били деца, са собом смо увек носили две најважније ствари — јако срце и поштен образ. Ако би ме неко питао чији сам, било је довољно да кажем да сам Ђукин унук. Ђука, односно Ђура.

А у граду је било довољно да поменем Ивана. Неко га је звао Ивица, неко Баћа. И чак људи који га нису лично познавали реаговали би са поштовањем.

Током радних дана неке куће би имале по једног члана који остаје код куће, а некад ниједног. То није био проблем јер су увек постојале комшије које пазе једни на друге. Сви су били негде послом, али нико није био сам.

Помагали смо се колико смо могли.

Сећам се када би ме неко послао код комшије да позајмим нешто. Постојала је процедура коју сам морао добро да упамтим.

Кад приђем отвореној капији и пређем праг дворишта, викнем: „Газде!“

Ако се нико не јави, станем на сред дворишта и поново викнем: „Газде!“

Ако се ни тада нико не појави, дођем касније. Ако ни тада нема никог, дођем сутра.

Откључано не значи да је твоје. Не треба ти ништа што је туђе. Тако су ме учили.

Сви смо се уважавали и помагали.

Када сам дошао у град, прво ми је било чудно зашто ми неко, кад му кажем „Добар дан“ са осмехом, ништа не одговори. Некад би ме само чудно погледали.

Требало ми је времена да схватим да су људи у граду затворенији. Не зато што су лоши, већ зато што је живот другачији. Град је велики. Немогуће је да се сви познају.

Људи се друже у мањим круговима и потребно им је више времена да стекну поверење.

Али све је исто — само је приступ другачији.

И у граду људи воле, помажу и поштују. Само им треба дати простор. Лепу реч. Поштовање. Без притиска.

Рећи: „Добар дан.“ „Хвала.“ „Опростите.“ „Погрешио сам.“

Требало ми је времена да то научим.

И зато знам да си вредан. Јер ти то већ знаш.

То што већ имаш у себи има огромну вредност. Због тога би те многи пожелели за друга, комшију или пословног партнера.

Ти си онај који је сто пута падао, али је сто и први пут устао и рекао: „Знам да вредим. Имам за кога да живим.“

Зато желим да ти кажем:

Добродошао, ко год да си и одакле год да долазиш.

Људи смо.

Узми колико год ти треба времена да стекнеш поверење у мене.

А кад будеш спреман, све што знам — поделићу са тобом.