Ako si krenuo — već si bliže nego juče.

                                        

Ova 2026. je uveliko počela i ja sam je jedva dočekao.

Ne zato što je nešto posebno – sunce isto sija, trava je i dalje zelena, a ni ja nisam nešto porastao. I dalje imam svojih 173 cm i prilično sam zadovoljan. Bio bih jednako srećan i da sam visine svojih roditelja – oni su nešto niži od mene, ali im to ne umanjuje njihovu gigantsku veličinu.

Ali postoji nešto zbog čega sam jedva čekao početak ove godine.

Prošlo je pet godina od tada.

Sećam se kao juče.

Sedim na krevetu, gledam oko sebe… oči još muljave kao kad mokrom krpom brišeš staklo pa ostane zamazano.

Kuvam kafu.

Uzimam telefon.

Skrolujem.

I samo jedna misao:

“Nešto nije to.”

Ne mogu da objasnim.

Nikad pre nisam imao taj osećaj.

Počeo sam da tražim nešto…

nešto što bi me ispunilo.

I tada sam shvatio:

Radio sam stvari jer sam mislio da moram.

Ne zato što sam želeo.

I svaki put kad nešto završim —

nema onog osećaja koji sam očekivao.

Tu se nešto prelomilo.

Otvorilo mi se::

Nagrada ne dolazi kad radiš tuđe planove.

Nagrada dolazi kad kreneš da radiš za sebe.

Krenuo sam.

Sećam se tačno gde sam stajao.

Bulevar Oslobođenja.

To je bio prvi put da sam izašao da tražim dodatni posao.

Kažem sebi:

“Ajde. Probaj.”

I krenem od vrata do vrata.

Pekara.

Mesara.

Cvećara.

Kafić.

Pitam:

“Treba li vam pomoćni radnik?”

Prvi dan — ništa.

Drugi dan — ništa.

Treći dan — našao.

I tu nisam stao.

Radio sam po ceo dan…

a posle toga tražio još.

Nisam spavao kako treba.

Dva dana skoro bez sna.

I onda…

Stojim na poslu…

i zaspim stojeći.

Šef dolazi i kaže:

“Ti spavaš?”

Objasnim mu sve.

Kaže mi:

“Nemoj to da radiš sebi.”

To me je prizemljilo.

Smanjio sam.

Počeo da slušam sebe.

Danas nije savršeno.

I dalje radim dva fizička posla. Nekad po ceo dan budem na nogama. I posle toga:

Gradim YouTube.

Gradim Shutterstock.

Gradim nešto svoje.

Nekad ide.

Nekad ne ide.

Ali ne stajem.

I onda sam razumeo nešto najvažnije:

Promena ne dolazi odjednom.

To je kao grudva snega na vrhu planine.

U početku mala.

Slaba.

Ranjiva.

Ali kako se kotrlja…

postaje sve veća.

Sve jača.

Sve sigurnija.

I zato danas znam:

Nisam stigao gde želim…

ali sam daleko od onog gde sam bio.

I to je dovoljno da nastavim.

Zato volim 2026.

Jer me svaki dan vodi bliže cilju.

Korak po korak.

Dan po dan.

Dragi čitaoče…

i ti imaš neki plan, zar ne?

Možda neće biti lako.

Možda ćeš nekad misliti da nema smisla.

Da kasniš.

Da si pogrešio.

Ali nisi.

Samo si na početku.

Ne moraš sve odjednom.

Ne moraš ni brzo.

Dovoljno je da ideš.

Jedan korak danas.

Jedan sutra.

I kada se okreneš…

videćeš da si već daleko.

Nemoj da čekaš savršen trenutak.

On ne dolazi.

Kreni sa onim što imaš.

Tu gde jesi.

Radi ono što moraš danas…

da bi sutra radio ono što voliš.

I zapamti:

Nije bitno koliko si puta stao.

Bitno je da si nastavio.

Vidimo se na vrhu.

Ako si krenuo — već si bliže nego juče.