Čestitamo, vi ste pobednik.

Zašto je vežbanje ponekad najtiša pobeda u životu.


„Svako od nas je bar jednom u životu poželeo da čuje dve jednostavne reči: pobedio si.“

Kao mali obožavao sam da igram igrice.

Nisu to bile igrice kao ove danas sa vrhunskom grafikom u 3D-u, ali su imale nešto posebno – nešto što često nedostaje u svakodnevnom životu.


Ljudi oko nas uglavnom žele najbolje za nas, ali uz to često dolaze i velika očekivanja. Ponekad dobiješ pohvalu koja te malo podigne, ali ubrzo dolazi nova obaveza – škola, posao, veza, život.


Igrice su, međutim, od početka znale šta nam treba.


Jednostavnu stvar.


Nešto zbog čega si spreman da igraš satima, a nekada i danima – naročito u starijim igrama. U novijim igrama ta magična stvar je podeljena na levele.


A ta stvar glasi ovako:


„Čestitamo, vi ste pobednik.“

Nažalost, u stvarnom životu retko ko nam kaže da smo pobedili.

Nema ekrana koji će zasvetleti i napisati da smo prošli level.


Zato sam vremenom shvatio da neke pobede moramo sami sebi da napravimo.


Jedan od načina na koji sam to pronašao jeste – vežbanje.


Vežbanje je svesna i namerna aktivnost kojom čovek pokreće svoje telo da bi ga ojačao, održao zdravim i pripremio za svakodnevne izazove života. Ono ne predstavlja samo pokret mišića, već i način da razvijemo disciplinu, strpljenje i snagu volje. Kroz vežbanje čovek uči da sluša svoje telo, da pomera sopstvene granice i da pronađe ravnotežu između tela i uma.


Samouk sam u vežbanju i imam dug staž. Mnogo toga sam naučio na teži način.


Još kao malom tata mi je napravio prve tegove i tada je počela moja radoznalost prema vežbanju. Nisam učio iz knjiga niti sam imao trenere. Mnoge stvari sam otkrivao sam.


Ponekad kroz pokušaje, ponekad kroz greške, ali uvek sa željom da budem jači nego juče.


Vremenom sam shvatio da vežbanje nije samo stvar snage.

To je način da upoznaš svoje telo, ali i sebe.


Svako ponavljanje nas uči strpljenju.

Svaki trening nas uči disciplini.

A svaki mali napredak pokazuje nam da trud nikada nije uzaludan.


I danas možda ne umem uvek da izgovorim tačan naziv za svaki mišić, ali jedno znam sigurno — uz mene bi naučio da istraješ.


Jer vežbanje nije samo znanje.


Vežbanje je upornost.


Ti si sam u svojoj priči, u svom filmu.

Ti sam planiraš svoj život.


Vežbanje nije samo pokret tela.

To je neverbalni govor i filozofija.


Ti jedini znaš kada treba sebe da pohvališ, a kada da sebe utešiš.

Ne treba da se siliš preko svake mere — dovoljno je po malo, ali uporno.


Doziraj snagu, jer treba da traješ.

Za ljude koji te vole i za one koje ti voliš.


Zapamti, odmor nije odustajanje.

Um i telo moraju biti u balansu.


Samo reci sebi:


„Ja to hoću.

Ja to mogu.“


I znaj jedno…


Ja ću uvek navijati za tebe.


I zato ti odavde poručujem samo jedno:


Čestitamo, vi ste pobednik.

                              🏆

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

GOST U DRUGOM GRADU

Слика
  Nisam odavde. U šetnji sam među ljudima koji se poznaju čitav život, a ja – prolaznik, tišina, kamera i korak. Ne pripadam njihovim navikama, ali pripadam ovom danu. Nekad je dovoljan samo dolazak — ne zbog pejzaža niti zbog razglednice, već zbog trenutka u kojem čovek shvati da i tamo gde je „tuđ“, može da pronađe svoj mir. Nakon prvih koraka, postalo mi je jasno da ne moram ništa da tražim. Da nije cilj da ispunim plan, već da pustim da dan pronađe mene. U mestu gde se poznaju imena, lica, koraci i navike, ja sam samo hodao — bez žurbe, bez uloga, bez očekivanja da me iko prihvati. Primetio sam da se svako mesto ponaša kao osoba — sa svojim tempom, životom, navikama i tišinama koje ne treba dirati. Moja uloga je jednostavna: da budem dobar gost. Ne da menjam ritam, ne da pravim buku, ne da ostavljam trag glasom, nego prisustvom. Ne putujem sa mnogo stvari i ne ulazim u mesta sa stavom da mi pripadaju. Dolazim tiho, onoliko koliko je potrebno da razumem prostor, a dovoljno sam s...
Прикажи све

Nisam uspeo

Слика
Nisam uspeo. Krenuo sam sa idejom i željom da uradim nešto što mi je bilo važno. Ali nije ispalo kako sam planirao. U takvim trenucima lako je pomisliti da je to kraj. Ali shvatio sam nešto važno. Kraj nije kada nešto ne uspe. Kraj je samo ako ja odustanem. Svako mesto u koje odlazim da snimam za mene je uvek prvi susret. Koliko god da se pripremam – gledam mapu, istoriju, lokacije – uvek je potrebno vreme da se mesto oseti. Nekada provedem i više od pet sati pešačeći kako bih snimio video od petnaest minuta koji je prijatan za gledanje. Iz svakog mesta naučim po neku novu veštinu. Naučio sam da se držim staza koje su označene na mapi, da uvek imam nekoliko glavnih ulica koje me mogu vratiti ako zalutam, da pazim na vreme i da prema ljudima budem prijatan i dobronameran. Jer za mene ne postoje velika i mala mesta. To je samo razlika na mapi. Mesta čine ljudi koji u njima žive, i za njih je to njihov svet. Svako mesto ima nešto posebno. Uvek tražim ono što se ne vidi iz prvog ugla, nego...
Прикажи све

Slušanje — dar koji sve menja

Слика
Ovo je lična priča o lekcijama koje sam naučio zahvaljujući svojim Bakama i Dekama — i o daru slušanja koji nam svima može promeniti život. Ponekad u životu shvatimo da su najveće životne lekcije dolazile od ljudi koje nismo uvek gledali kao učitelje. Za mene, to su oduvek bile moje Bake i Deke — i sa mamine i sa tatine strane. Kroz njih sam imao dva različita sveta: mir sela i ritam grada. Ta dva sveta su me naučila da gledam život iz drugačije, šire perspektive. Ne kao neko ko je „drugačiji“, već kao neko ko je imao privilegiju da vidi ono što mnogi ljudi često propuste. Bake i Deke nas ne gledaju samo kao unuke. Oni u nama vide nešto više — potencijal, dobro srce, budućnost. Oni nas vide onako kako možda ni naši roditelji ponekad ne stignu, jer su uvek u trci da nam obezbede sve što nam treba. I zato ovaj blog želim da posvetim njima. Za sve lekcije koje su mi ostavili — u svakom razgovoru, u svakoj priči i u svakom trenutku u kojem sam naučio da ih zaista slušam. Moji roditelji su...
Прикажи све