Ne odustaj - cak i kad ti kazu da ne mozes.


Ne odustaj - cak i kad ti kazu da ne mozes.


Pozdrav tebi koji si odlucio da procitas ove reci.

Mozda si danas umoran.

Mozda ti deluje kao da nista ne ide kako treba.

Mozda si i sam zastao.


Ne treba da krivis sebe ako tvoj napredak ne ide onim tempom kojim si se nadao.

Zivot nije trka, nije ravna linija - i nije merenje s drugima.

Sve dok si na svom putu, dok i dalje imas viziju u sebi, jos uvek si u igri.


A onda, negde usput, pojavi se glas koji ti kaze da ne mozes.

Glas koji ti sapuce da si zakasnio, da nisi dovoljno dobar, da se vise ne isplati.

I tada moras da odlucis - da li ces poslusati njih... ili svoje srce.


"When you feel like giving up, don't.

When you thinking about giving up, don't.

When it look like you ain't gonna make it, keep going.

When they tell you you can't, come on man. Who are they?

Don't believe them. You got to be relentless."

- Steve Harvey.


Kad osetis da bi najradije odustao - nemoj.

Kad pomislis da bi mozda trebalo da stanes - nemoj.

Kad izgleda kao da vise nemas snage i da neces uspeti - nastavi.

Kad ti kazu da ne mozes - hajde, stvarno, ko su oni?

Ne veruj im.

Moras biti neumoran, nepokolebljiv, uporan - moras biti nezaustavljiv.


Kad svi stanu - TI NASTAVI.

Autor: Josif Motions.



Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

GOST U DRUGOM GRADU

Слика
  Nisam odavde. U šetnji sam među ljudima koji se poznaju čitav život, a ja – prolaznik, tišina, kamera i korak. Ne pripadam njihovim navikama, ali pripadam ovom danu. Nekad je dovoljan samo dolazak — ne zbog pejzaža niti zbog razglednice, već zbog trenutka u kojem čovek shvati da i tamo gde je „tuđ“, može da pronađe svoj mir. Nakon prvih koraka, postalo mi je jasno da ne moram ništa da tražim. Da nije cilj da ispunim plan, već da pustim da dan pronađe mene. U mestu gde se poznaju imena, lica, koraci i navike, ja sam samo hodao — bez žurbe, bez uloga, bez očekivanja da me iko prihvati. Primetio sam da se svako mesto ponaša kao osoba — sa svojim tempom, životom, navikama i tišinama koje ne treba dirati. Moja uloga je jednostavna: da budem dobar gost. Ne da menjam ritam, ne da pravim buku, ne da ostavljam trag glasom, nego prisustvom. Ne putujem sa mnogo stvari i ne ulazim u mesta sa stavom da mi pripadaju. Dolazim tiho, onoliko koliko je potrebno da razumem prostor, a dovoljno sam s...
Прикажи све

Nisam uspeo

Слика
Nisam uspeo. Krenuo sam sa idejom i željom da uradim nešto što mi je bilo važno. Ali nije ispalo kako sam planirao. U takvim trenucima lako je pomisliti da je to kraj. Ali shvatio sam nešto važno. Kraj nije kada nešto ne uspe. Kraj je samo ako ja odustanem. Svako mesto u koje odlazim da snimam za mene je uvek prvi susret. Koliko god da se pripremam – gledam mapu, istoriju, lokacije – uvek je potrebno vreme da se mesto oseti. Nekada provedem i više od pet sati pešačeći kako bih snimio video od petnaest minuta koji je prijatan za gledanje. Iz svakog mesta naučim po neku novu veštinu. Naučio sam da se držim staza koje su označene na mapi, da uvek imam nekoliko glavnih ulica koje me mogu vratiti ako zalutam, da pazim na vreme i da prema ljudima budem prijatan i dobronameran. Jer za mene ne postoje velika i mala mesta. To je samo razlika na mapi. Mesta čine ljudi koji u njima žive, i za njih je to njihov svet. Svako mesto ima nešto posebno. Uvek tražim ono što se ne vidi iz prvog ugla, nego...
Прикажи све

Slušanje — dar koji sve menja

Слика
Ovo je lična priča o lekcijama koje sam naučio zahvaljujući svojim Bakama i Dekama — i o daru slušanja koji nam svima može promeniti život. Ponekad u životu shvatimo da su najveće životne lekcije dolazile od ljudi koje nismo uvek gledali kao učitelje. Za mene, to su oduvek bile moje Bake i Deke — i sa mamine i sa tatine strane. Kroz njih sam imao dva različita sveta: mir sela i ritam grada. Ta dva sveta su me naučila da gledam život iz drugačije, šire perspektive. Ne kao neko ko je „drugačiji“, već kao neko ko je imao privilegiju da vidi ono što mnogi ljudi često propuste. Bake i Deke nas ne gledaju samo kao unuke. Oni u nama vide nešto više — potencijal, dobro srce, budućnost. Oni nas vide onako kako možda ni naši roditelji ponekad ne stignu, jer su uvek u trci da nam obezbede sve što nam treba. I zato ovaj blog želim da posvetim njima. Za sve lekcije koje su mi ostavili — u svakom razgovoru, u svakoj priči i u svakom trenutku u kojem sam naučio da ih zaista slušam. Moji roditelji su...
Прикажи све