Krećemo Zajedno ✨️ – Prva Epizoda i Novi Početak.

Zdravo!

Zovem se Igor. I ovo pišem ne kao neko ko ima sve odgovore, već kao neko ko je krenuo, uprkos svemu. Ako si nekad imao osećaj da je vreme da kreneš iz početka, ali da nemaš snage, ili ne znaš kako, znaj da nisi sam. I upravo zbog toga sam pokrenuo ovaj blog.

Neću da ti držim motivacione govore. Neću da se hvalim. Hoću samo da ti ispričam jednu iskrenu priču, u kojoj se možda pronađeš.

Šta me je motivisalo?

Znaš ono kad ti je svega dosta, a opet u sebi osetiš: "Nešto mora da se menja"?

Nemam studio. Nemam skupu opremu. Nemam tim ljudi iza sebe.
Ali imam volju. Imam srce. Imam viziju.

Možda trenutno nisam daleko stigao ekonomski, ali u glavi sam već godinama ispred. I to što još nije sve vidljivo drugima, ne znači da ne postoji. Svakim danom sam sve bliže tom cilju.

Ovaj blog je moj mali prvi korak da podelim to putovanje.
I da, ako mogu ja bez svega navedenog, možeš i ti. Za početak je dovoljno da hoćeš.

Kako je nastala prva epizoda?

Snimao sam je iz srca. Bez scenarija. Bez glume. Samo ja, misli koje mi stoje u duši i ruka koja drži telefon.

Nisam siguran da li ću taj video reklamirati. Možda i ne treba. Neka ostane tu za one koji ga pronađu kad im najviše zatreba.

Više želim da posvetim pažnju priči van videa. Jer ono što ću ti reći ovde, možda ne može stati u kadar. A ti zaslužuješ punu priču.

�� Ako želiš da pogledaš tu moju prvu epizodu, možeš je naći ovde:
Krećemo Zajedno – YouTube video: https://youtu.be/fNLAvqq6A7E

Planovi za budućnost

Neću ti obećavati savršen put. Biće dana kad ću možda zastati. Ali jedno znam: neću stati zauvek.

Na ovom blogu pisaću o:
- Mojim ličnim borbama i malim pobedama
- Vežbama za telo i um
- Mestima koje obiđem i iskustvima iz realnog sveta
- Inspiraciji koja dolazi kad se najmanje nadaš

Neće to biti tekstovi sa 100 saveta. Više kao pisma prijatelju. Nešto što može da te podigne kad si pao.

Poruka za kraj

Ova priča nije o meni. Ova priča je za tebe.

Ako si čitao do ovde, hvala ti. Možda se nismo sreli, ali verujem da imamo više zajedničkog nego što misliš.

Zato nastavljamo zajedno. Jer zajedno možemo više.

Kad počneš da veruješ u sebe, ne treba ti scena da bi te neko čuo. Treba ti samo srce. A to već imaš.

Do sledećeg puta,
— Igor


Slika ispod: moja slika pre 8 godina.




Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

GOST U DRUGOM GRADU

Слика
  Nisam odavde. U šetnji sam među ljudima koji se poznaju čitav život, a ja – prolaznik, tišina, kamera i korak. Ne pripadam njihovim navikama, ali pripadam ovom danu. Nekad je dovoljan samo dolazak — ne zbog pejzaža niti zbog razglednice, već zbog trenutka u kojem čovek shvati da i tamo gde je „tuđ“, može da pronađe svoj mir. Nakon prvih koraka, postalo mi je jasno da ne moram ništa da tražim. Da nije cilj da ispunim plan, već da pustim da dan pronađe mene. U mestu gde se poznaju imena, lica, koraci i navike, ja sam samo hodao — bez žurbe, bez uloga, bez očekivanja da me iko prihvati. Primetio sam da se svako mesto ponaša kao osoba — sa svojim tempom, životom, navikama i tišinama koje ne treba dirati. Moja uloga je jednostavna: da budem dobar gost. Ne da menjam ritam, ne da pravim buku, ne da ostavljam trag glasom, nego prisustvom. Ne putujem sa mnogo stvari i ne ulazim u mesta sa stavom da mi pripadaju. Dolazim tiho, onoliko koliko je potrebno da razumem prostor, a dovoljno sam s...
Прикажи све

Nisam uspeo

Слика
Nisam uspeo. Krenuo sam sa idejom i željom da uradim nešto što mi je bilo važno. Ali nije ispalo kako sam planirao. U takvim trenucima lako je pomisliti da je to kraj. Ali shvatio sam nešto važno. Kraj nije kada nešto ne uspe. Kraj je samo ako ja odustanem. Svako mesto u koje odlazim da snimam za mene je uvek prvi susret. Koliko god da se pripremam – gledam mapu, istoriju, lokacije – uvek je potrebno vreme da se mesto oseti. Nekada provedem i više od pet sati pešačeći kako bih snimio video od petnaest minuta koji je prijatan za gledanje. Iz svakog mesta naučim po neku novu veštinu. Naučio sam da se držim staza koje su označene na mapi, da uvek imam nekoliko glavnih ulica koje me mogu vratiti ako zalutam, da pazim na vreme i da prema ljudima budem prijatan i dobronameran. Jer za mene ne postoje velika i mala mesta. To je samo razlika na mapi. Mesta čine ljudi koji u njima žive, i za njih je to njihov svet. Svako mesto ima nešto posebno. Uvek tražim ono što se ne vidi iz prvog ugla, nego...
Прикажи све

Slušanje — dar koji sve menja

Слика
Ovo je lična priča o lekcijama koje sam naučio zahvaljujući svojim Bakama i Dekama — i o daru slušanja koji nam svima može promeniti život. Ponekad u životu shvatimo da su najveće životne lekcije dolazile od ljudi koje nismo uvek gledali kao učitelje. Za mene, to su oduvek bile moje Bake i Deke — i sa mamine i sa tatine strane. Kroz njih sam imao dva različita sveta: mir sela i ritam grada. Ta dva sveta su me naučila da gledam život iz drugačije, šire perspektive. Ne kao neko ko je „drugačiji“, već kao neko ko je imao privilegiju da vidi ono što mnogi ljudi često propuste. Bake i Deke nas ne gledaju samo kao unuke. Oni u nama vide nešto više — potencijal, dobro srce, budućnost. Oni nas vide onako kako možda ni naši roditelji ponekad ne stignu, jer su uvek u trci da nam obezbede sve što nam treba. I zato ovaj blog želim da posvetim njima. Za sve lekcije koje su mi ostavili — u svakom razgovoru, u svakoj priči i u svakom trenutku u kojem sam naučio da ih zaista slušam. Moji roditelji su...
Прикажи све